Postoje ljudi koje, kada čuju da je nekom čovjeku lijepo i da mu je Allah podario dobro iz Svoga obilja, to unesreći, a kada čuju da je nekome teško, obraduju se. Kao da ljudi uzimaju iz njihovih riznica. Zato se kaže: ‘Tvrdica je onaj koji škrtari u svom imetku, a škrtac je onaj koji škrtari u tuđem imetku.’

Ovakvi ljudi skrtare po pitanju Allahove blagodati koju On ukazuje nekim Svojim robovima s kojima oni nemaju nikakvih neprijateljstava, niti bilo kakve veze. Za ovako nešto ne postoji vidljiv razlog osim čiste duševne pokvarenosti i nečasne naravi. Ovakve osobe se jako teško liječe, jer ta zavist nije stečena niti poprimljena, nego ukorijenjena u temeljima njihovih duša. To su razlozi i uzroci zavisti.

Nekada ih se u jednoj osobi nađe nekoliko ili većina, a nekada i svi. Time zavist postaje opasnija i gora. Najčešće se dešava da zavist ima više uzroka, a ne jedan. Vrlo rijetko se desi da zavist ima samo jedan razlog. Ebul-Hasan el-Basri el-Maverdi kaže: “Znaj da zavist ima tri razloga, a to su:

1. Mržnja koju zavidnik osjeća prema nekome, pa tuguje zbog određene vrline koja je pri njemu ili zbog zasluge za koju mu se odaje počast i dodjeljuje nagrada. Zavidnik tada ispoljava zavist koja zahvati još po nekoga. Ova vrsta zavisti, iako je najštetnija, nije baš raširena, jer zavidnik ne ispoljava mržnju prema svim ljudima.

2. Da neko pokaže određene kvalitete koje zavidnik nije u stanju postići, a boji se da taj još više ne napreduje u njima i ne usavrši se. Zavidnik zbog toga počinje ispoljavati zavist koja mu ne dozvoljava proći te osobe. Ovo je osrednja zavist među ovim trima. Zavidnik ne zavidi onima koji su ispod njega, već isključivo zavidi onima koji ga preteknu u nečemu. S ovom zavisti se, možda ponekad, prepliću prestiž i utrkivanje. Ali zbog slabosti u tom segmentu, ona ipak prerasta u zavist.

3. Da zavidnik boluje od škrtosti po pitanju dobara i blagodati koje ne posjeduje, pa da ih može spriječiti i uskratiti drugima. To je, isključivo, Allahovo dobro koje On daje kome hoće od Svojih robova. Zavidnik se ljuti na Allaha, dželle š’anuhu, i Njegovu odredbu da daje kome hoće, iako je Allah, dželle š’anuhu, možda baš njemu dao više nego drugima. Ovo je najraširenija i najpoganija vrsta zavisti. Zavidnik, u ovom slučaju, nema smiraja, niti njegovo zadovoljstvo ima nekog cilja. Ukoliko se takav, uz zlobu, domogne i moći, on se bezdušno sveti drugima, a ako bude nemoćan i bijedan, spopadnu ga zloba i bolest. Zato se kaže: ‘Zavidnik je zabrinut koliko i onaj koji otrovom poji drugoga. Pa kad se otrov raširi po cijelom tijelu napojenoga, njega prođe briga.'”

Zavist i urok – Otrovi duše
Medždi Muhammed Eš-Šehavi