Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je ispraćao Mu’aza b. Džebela, radijallahu ‘anhu, za Jemen. Išao je pored njegove jahalice na kojoj je Mu’az jahao, te ga je savjetovao kako će postupiti kada dođe u Jemen. A potom mu je rekao: “O Mu’aze! Možda se više poslije ove godine nećemo vidjeti! I možda naiđeš nekad pored moga mesdžida i moga kabura…“ Zaplakao je Mu’az radi ovih Poslanikovih, sallallahu ‘alejhi ve sellem, riječi i znao je njihovo pravo značenje. Znao je da nakon ovog rastanka više neće vidjeti Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem. (Albani, Silsile Sahihe, 2497.)

Termin “plač” je sastavni dio ljudskog života. Uzvišeni Allah nas je stvorio i učinio da se naši životi ispune tugom i radošću. Svi smo mi plakali i nije to sramota, jer je i naš Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, plakao, a on je naš uzor. Onaj koji se hvali da nije plakao neka zna da je plakao onda kada nije znao za sebe u vrijeme kada ga je njegova majka donijela na ovaj dunjaluk, a ljudi se oko njega smijali radujući se njegovom dolasku. S tim da je velika razlika u motivima ljudskog plača. Neki plaču radi uzvišenih i plemenitih stvari dok neki plaču radi stvari koje nas je stid da spomenemo. Zar nije jedan od sedmorice koje će Allah, subhanehu ve te ‘ala,  staviti u Svoj hlad na Sudnjem Danu, kada drugoga hlada neće biti: “… čovjek koji se sjeti Allaha u samoći, pa pusti suze …”. (Muttefekun ‘alejhi) U sljedećih nekoliko redova, sa Allahovim dopustom, pokušat ću spomenuti primjere i stvari za kojima su plakali Poslanikovi, sallallahu ‘alejhi ve sellem, drugovi, neka je Allah sa njima zadovoljan, jer su oni najbolja generacija. Također ću ovo pokušati povezati sa našim životima i stvarnošću, moleći Allaha da mi olakša. Pa ono što bude ispravno od Allaha je, a ono što bude greška od mene je i prokletog šejtana.

Poslanikova smrt

Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, se penje na minber i obraća se prisutnim: “Zaista je Allah prepustio robu da izabere između dunjaluka i onoga što je kod Njega…“ ( Buhari, 366.) Pa je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, izabrao ono što je kod Allaha. Zaplakao je Ebu Bekr znajući da je spomenuti “rob” u hadisu Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, koji je odabrao Allaha i ono što je kod Njega. Također Fatima, njegova kćerka, Allah bio sa njom zadovoljan, plače kada je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, obavještava o svojoj smrti. (Buhari, 3624; Muslim, 2450-99.) Nakon Poslanikove,  sallallahu ‘alejhi ve sellem, smrti dolazi Ebu Bekr i ulazi kod njegovog tijela, otkriva mu lice, ljubi ga i plače, govoreći: „Iskupio bih te svojim ocem i majkom, Allah ti neće sastaviti između dvije smrti, umro si smrću koja ti je propisana.”( Buhari, 1241-1242.) Dragi moj brate i sestro u vjeri, da li okvasiš svoje oko kada se sjetiš smrti najboljeg stvorenja? Ili je njegova pomen kod tebe stvar koja ne zašlužuje “jednu suzu”?

Zahvala na blagodatima

Došao je Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, Ubejju sinu Kabovom i obratio mu se: “Zaista mi je Allah naredio da ti proučim suru El-Bejjine!“ Ubej je zapitao: “Allah ti je mene spomenuo sa mojim imenom?“ „Da“, reče Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem. (A u predaji kod Tabaranija: “Da, tvojim imenom i rodom u nebeskom skupu.) Kad Ubej to čude zaplaka mnogo. (Buhari, 3809; Muslim, 799-245.) Ibnu Hadžer je rekao: “Zaplakao je radujući se i veseleći se tome ili radi skrušenosti i bojeći se da nije dovoljno zahvalio na blagodatima. (Fethu-Bari) Rekao je Nevevi: “Njegov plač je  plač u radosti i smatranje samog sebe malim i nezaslužnim za tu blagodat i davanjem toga stepena njemu. A pomenuta blagodat biva na dva načina:
●  Zato što je spomenut imenom, te je zbog toga i upitao Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem: „Allah ti je mene spomenuo sa mojim imenom ili ti je rekao uči jednom od svojih drugova?“ Pa mu rekao je: „Naprotiv spomenuo te je imenom!“ I sa tim se blagodat prema Ubejju još više uvećala.
●  Poslanikovo, sallallahu ‘alejhi ve sellem, učenje sure Ubejju, jer je to velika čast u kojoj niko nije učestovao od ljudi.

Strah od onoga što dolazi poslije smrti

Skupina Poslanikovih, sallallahu ‘alejhi ve sellem, drugova dolazi kod ‘Amra sina Asovog, radijallahu ‘anhu, koji je na samrtnoj postelji. Zaplakao je ‘Amr i tako ostao dugo da plače, te je okreno svoje lice zidu. Njegov sin mu reče: “Oče moj! Zar te Poslanik nije obradovao sa tim i tim?“ Okrenuo se prema njemu i rekao mu: “Najbolje što smo pripremili je šehadet; da nema božanstva mimo Allaha i da je Muhammed, sallallahu ‘alejhi ve sellem, Njegov poslanik. Ja sam prošao kroz tri životna stanja. Vidio sam sebe kao osobu od koje niko više ne mrzi Allahovog poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, i volim da nisam bio u mogućnosti da ga ubijem, jer da sam umro u tom stanju bio bih od stanovnika džehennemske vatre. Nakon što mi je Allah učinio islam u mome srcu došao sam Allahovom Poslaniku, sallallahu ‘alejhi ve sellem, i rekao mu: ‘Pruži ruku da ti dam prisegu?’ Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, mi je pružio svoju ruku, a potom sam svoju povukao ponovo prema sebi. Poslanik me je upitao: ‘Šta je sa tobom o ‘Amre?’ Odgovorio sam mu: “Hoću da uslovim! Upitao me je: ‘Šta hoćeš da usloviš?’ Rekao sam: ‘Hoću da mi bude oprošteno!’ Zatim mi je rekao: ‘Zar ne znaš, o ‘Amre da islam briše ono što je bilo prije njega i da hidžra briše ono što je bilo prije nje i da hadždž briše ono što je bilo prije njega.’ I poslije toga niko mi nije bio draži i poštovaniji od Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, i nisam bio u mogućnosti da ga u potpunosti poštivam, i kada bi zatražio da ti ga opišem ne bih mogao jer ga nisam mogao u potpunosti gledati, i da sam umro u tome stanju nadao bih se da sam od stanovnika Dženneta. Potom sam obnašao neke funkcije i ne znam svoje stanje u njima. Pa kada umrem neka me ne prati ona koja nariče, niti vatra. A kada me ukopate pospite na mene zemlju, zatim se zadržite dužinu vremena u kojem se zakolje deva i podijeli njeno meso kako bi se privikao na vas i vidio kako ću odgovoriti izaslanicima svoga Gospodara. (Muslim, 121-192.) A da li se mi brinemo o našem prebivalištu na onome Svijetu ili smo zagarantovali sebi Džennet i to ne “opšte stepene”, već “specijalne“…

Stanje mog brata

Prenosi Enes sin Malika, radijallahu ‘anhu, da je ušao kod Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, koji je bio na krevetu od „hasure“, ispod glave mu je bio jastuk od kože ispunjen vlaknom. Između Poslanikove kože i kreveta je bila samo njegova odjeća. Ušao je  Omer, radijallahu ‘anhu, i kad je to vidio, zaplakao je. On ga upita: “Šta te je rasplakalo

o Omere?“  Omer mu reče kroz plač: „Tako mi Allaha, ne plačem, osim zato što znam da si plemenitiji kod Allaha od Kisre i Kajsara. A njih dvojica se rasipaju u onome u čemu se rasipaju od dunjaluka. A ti si, o Allahov Poslaniče, na mjestu na kojem te vidim.“ Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, mu reče: “O Omere, a zar nisi zadovoljan da njima bude Dunjaluk, a nama Ahiret.“ Omer reče: “Svakako da jesam o Allahov Poslaniče.“ On mu reče: “Onda je to tako.“ (Ibnu Madže, hadis hasenu sahih, Albani, Sahihu Edebul-Mufred, 1164/891.) Koliko teških i žalosnih slika svakodnevno vidimo od naše braće? I da li postupimo kao što su to radili naši ispravni prethodnici na koje se često pozivamo? Ako nismo u mogućnosti drugačije, odužimo im se barem “jednom suzom”.

Skupljanje dunjaluka

Došao je jedne prilike ashab Muavija b. Ebi Sufjan, radijallahu ‘anhuma, da posjeti ashaba Ebu Hašima b. Utbeta, radijallahu ‘anhum, koji je bio ostario, te ga je našao da plače. Upitao ga je: “Šta te je rasplakalo? Da li bol koji te uznemirava ili dunjaluk čiji je najbolji dio prošao?“ Ebu Hišam mu odgovori: “Ne, nijedno od tog dvoga! Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je uzeo od mene zavjet i volio bih da sam ga ispoštovao. Rekao mi je: ‘Možda ćeš doživjeti imetak koji će se dijeliti između ljudi. Zaista ti je dosta od toga sluga i jahalica na Allahovom putu’, međutim doživio sam i „sakupio sam“”. (Ibnu Madže, hadisu hasen, Albani, 4103.) Plemeniti ashab Ebu Hašim plače za onim što je “sakupio” od dunjaluka. A koliko je to on „sakupio“, Allah mu se smilovao? I koliko mi treba da plačemo za onim što smo “sakupili”?

Skromnost

Rekao je Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem: “Nije mi koristio ničiji imetak kao imetak Ebu Bekra.“ Kad je Ebu Bekr to čuo zaplakao je i dodao: “Da li ja i moj imetak pripadamo nekome drugom osim tebi o Allahov Poslaniče? (Ibnu Madže, hadis sahih, Albani, Silsile Sahihe, 2718.) Allah se smilovao Ebu Bekru. Udijelio je sav svoj imetak na Allahovom putu i svoju porodicu ostavio Allahu i Njegovom Poslaniku, sallallahu ‘alejhi ve sellem, pa je opet plakao iz svoje skromnosti. Gdje smo mi od ovih plemeniti postupaka i koliko smo udijelili, te da li imamo ustvari za čime plakati?

Naređivanje dobra

Prenosi Ebu Seid El-Hudri, radijallahu ‘anhu, da je Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, ustao i održao hutbu, te između ostalog rekao: „Zaista neka čovjeka ne spriječi strah od ljudi da kaže istinu ako je zna!“ Zatim je zaplakao Ebu Seid El-Hudri i rekao: “Tako mi Allaha, zaista smo vidjeli stvari i pobojali smo se ljudi.“ (Ibnu Madže, hadis sahih, Albani, Silsile Sahihe, 168.) A mi danas, Allah da nam bude na pomoći, prolazimo pored stvari kao da nas se i ne tiču. I toliko se dodvoravamo ljudima da se bojati za nas, osim onih kojima je se Allah smilovao.

Voljena osoba

Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je ispraćao Mu’aza b. Džebela, radijallahu ‘anhu, za Jemen. Išao je pored njegove jahalice na kojoj je Mu’az jahao, te ga je savjetovao kako će postupiti kada dođe u Jemen. A potom mu je rekao: “O Mu’aze! Možda se više poslije ove godine nećemo vidjeti! I možda naiđeš nekad pored moga mesdžida i moga kabura…“ Zaplakao je Mu’az radi ovih Poslanikovih, sallallahu ‘alejhi ve sellem, riječi i znao je njihovo pravo značenje. Znao je da nakon ovog rastanka više neće vidjeti Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem. (Albani, Silsile Sahihe, 2497.) A da li mi plačemo za rastankom svojih voljenih osoba ako ih i imamo? Ili možda još i dodamo: „Hvala Allahu kad ode i neću ga zadugo vidjeti.“

Vrelo Havd

Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je u vjerodostojnom hadisu opisao svoje vrelo Havd kojeg će imati na Sudnjem Danu, a potom je dodao: “Prvi koji će doći do njega su siromašni Muhadžiri, prljave odjeće i prašnjavih glava, koji ne žene “fine” žene i kojima se ne otvaraju “vrata” (uglednika, vladara i slično).“ Zaplakao je Omer sin Hattabov, radijallahu ‘anhu, tako da mu se brada pokvasila, a zatim je rekao: “Ja sam oženio “fine” žene i otvorena su mi vrata. Sigurno neću prati svoju odjeću koja je na mome tijelu sve dok se ne uprlja i neću stavljati ulje na svoju glavu dok se ne upraši.“ (Albani, Silsile Sahihe, 1082.) A šta reći za našu “prljavu” odjeću i ženidbu sa po dvije, tri ili četiri “fine“ žene?

Plač Ensarija

Poznato nam je da je Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, nakon bitke na Hunejnu podijelio ratni plijen ljudima koji su tek ušli u islam i nije ništa dao Ensarijama. Pa su ga obavijestili da su Ensarije našli nešto u sebi radi toga. Sakupio ih je, pa im se obratio nakon što je spomenuo njihova dobra djela: “O skupino Ensarija! Zar niste zadovoljni da ljudi odu sa ovcama i devama, a da se vi vratite sa Allahovim Poslanikom svojim kućama?“ Kakva je bila reakcija Ensarija? Plač! Da, plač koji im je skvasio brade, popraćen riječima: “Zadovoljni smo sa Allahovim Poslanikom kao “dijelom“ i “udjelom”. (Fikhu Sira, hadis sahih, Albani, 396.) Da li smo mi zadovoljni sa Allahom, Njegovim Poslanikom i islamom kao svojim “dijelom” i “udjelom”?

Omerov dvorac

Pričao je Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, svojim drugovima o svome snu: “Kada sam bio u snu, predočen mi je Džennet, pa sam vidio jedan prelijep dvorac i pored dvorca se abdesti žena. Upitao sam: ‘Čiji je ovo dvorac?’ Pa mi je rečeno: ‘Jednog mladića iz plemena Kurejš, Omera sina Hattaba.’ Pa sam se sjetio njegove ljubomore i otišao sam nazad.“ Kad je Omer to čuo, zaplakao je i rekao: “O Allahov Poslaniče, pa zar da budem prema tebi ljubomoran?“ (Buhari, 3242; Muslim, 2394.) Rekao je Ibnu Hadžer: “Možda je plakao radi radosti i želje za tim ili radi skromnosti.“ (Fethul-Bari)